Jedna od najčešće izvođenih procedura u implantologiji je ugradnja implantata u regijama gde nedostaje jedan zub.  Najčešća pozicija gde se ugrađuju pojedinačni implantati su prednje regije gornje vilice kao posledica gubitka zuba zbog traume, frakure korena ili parodontopatije.. Alternativne metode za nadoknadu jednog zuba su fiksni protetički rad ( most) ili  pokretna proteza odnosno tzv. žabica. Konvencionalne metode poput pomenutih izlažu zub-nosač kako biološkim, tako i tehničkim rizicima, poput endodontskih komplikacija, sekundarnog karijesa, otežanom pristupu za kontrolu karijesa, parodontalnih komplikacija, gubitku retencije, frakturi zuba itd. Kad god je moguće, terapija izbora je ugradnja implantata i izrada krune na imlantatu. Uprkos nekim ograničenjima i očiglednom kliničkom izazovu naročio u pogledu estetike, ugradnja implantata je i visoko opravdan postupak.

Druga indikacija za ugradnju pojedinačnog implantata jeste urođeni nedostatak zuba. Najčešće se javlja kongenitalni nedostatak gornjeg lateralnog sekutića koji se može estetski nadoknaditi vrlo uspešno implantatom zbog toga što je vratna regija lateralnog sekutića vrlo slična dijametru implantata. Međutim korenovi susednih zuba su usmereni ka praznom prostoru u alveolarnoj kosti, ili je smanjen meziodistalni promer tako da je često potrebno da se razmotri i primeni ortodontski tretman pre implantacije. Po mišljenju mnogih autora, ugradnja imlantata u regijama pojedinačnog nedostatka zuba i to naročito u prednjim segmentima gornje vilice je jedan od najkomlikovanijih procedura u implantologiji. Postoje mnoga ograničenja specifična za ovu regiju: neadekvatna količina kosti odnosno smanjen labiopalatinalni i meziodistalni promer, smanjena visina kosti, nepravilan zagrižaj, pokretljivost susednih zuba odnosno loš parodontalni status susednih zuba, itd.

Postizanje estetike u anteriornim regijama gornje vilice je jedan  od najtežih izazova u restorativnoj stomatologiji. Izazov kod odabira implantatnog nosača je još veći. Implantati su uglavnom kružnog oblika na poprečnom preseku i dijametra do 4mm u najvećem broju slučajeva. Meziodistalni promer maksilarnog prednjeg zuba u cervikalnom delu je od 4,5 do 7mm i nikad nije potpuno okrugao. U stvari promer centralnog sekutića i očnjaka je veći u bukopalatinalnom smeru na cementnogleđnoj granici. Zbog toga je potrebno izbalansirati i prilagoditi higijenske i estetske parametre okruglom dijametru implantata. U poređenju sa prednjim regijama, ugradnja implantata u posteriornim regijama je jednostavnija. Njene prednosti su: širina raspoložive kosti je veća, deblja je bukalna lamela, pa često nije neophodna augmentacija, estetski zahtevi su manji, zbog čega je ovo jedna od najboljih indikacija za pojedinačnu ugradnju implantata. Nedostaci su udruženi sa većim silama koje se javljaju u toku funkcije, ograničena visina i različit kvalitet kosti.

Uzimajući u obzir rezultate višegodišnjih studija o nedostatku jednog zuba i njegovoj nadoknadi implantatom dolazi se do zaključka da je implantacija u regijama gde nedostaje jedan zuba jednostavan i siguran način rehabilitacije sa velikom stopom uspešnosti kojim se može povratiti i funkcija i estetika ako se ne zanemare svi prethodno pomenuti podaci.